Волим своју земљу.
Али хоћу да и она воли мене. Да цени оно што јесам и што знам. Оно зашта сам се школовао, пекао занат, радио и истовремено студирао. Знам шта сам јој дао.
Зна ли она шта ми одузима?
Оно најважније – време. Пушта ме да чекам. Да чекам посао, кредит, стан, бољи тренутак за женидбу, рађање, школовање деце…
И у том чекању ми прође младост, живот.
А ја хоћу да живим сад и одмах. Хоћу да сањам отворених очију. Хоћу светлу будућност. Да држава широм рашири руке и пригрли радничку класу која гради ову земљу, и нас, који тек ступамо на тржиште рада.
Желим да то тржиште истински функционише. Да се нуде послови. Да могу да аплицирам на више места. Да бирам посао, да смело послодавцу кажем своје услове и колику плату очекујем.
Нећу да радим за агенцију, да се не зна ко ми је газда, да не могу да се учланим у синдикат, да не знам коме да се жалим. Хоћу целу плату на рачун, нећу „на руке“. Да жена и деца виде на папиру колика је, да знам тачно колико одвајам за здравствено и социјално осигурање. Да знам колика ће ми у старости бити пензија, да не стрепим да ли ће бити и када исплаћена, да ли ће је неко потрошити уместо мене.
Хоћу да се осамосталим. Нећу да плаћам кирију за туђи стан. Хоћу свој. Да смело уђем у ту омражену институцију, звану банка, од које сви овде имамо страх. Где ће ме дочекати са осмехом. Где ће ми рећи: „Изволите, хоћете ли кредит по повољним условима“! Да ме вуку за рукав, да се утркују која ће ми дати боље услове

Због лошег материјално-социјалног положаја и бројних проблема са којима се годинама суочавају, запослени у предшколским установама Србије су приморани да одрже протест, како би скренули пажњу јавности и приморали власт да изнађе решење за ову делатност.
Протест, који организују Самостални синдикат предшколског васпитања и образовања Србије, Синдикат образовања Србије и Грански синдикат просветних радника Србије „Независност“, биће одржан у четвртак, 11. априла, у Београду.
На данашњој конференцији за новинаре ова три синдиката, указано је да је, упркос делатности која је од изузетне важности за друштво и велике одговорности коју имају у обавлјању свог посла, држава остала нема на захтеве запослених и синдиката који их заступају.
Председница Самосталног синдиката предшколског васпитања и образовања Србије, Босилјка Јовановић, рекла је да је забрана запошлјавања довела до смањеног броја извршилаца, да 30 одсто запослених ради на одређено време, да се не плаћа одговарајућа стручна спрема и накнада од три одсто за васпитаче који имају децу са посебним потребама, као и да поједине локалне самоуправе касне са исплатом зарада.