Нешто лоше се збива с уједињеном Европом. А то је прва привреда света, са укупним друштвеним бруто производом (БДП) који је 2013. износио 17 335 милијарди долара! Амерички је „само“ 16 800 милијaрди, а кинески 9 200. Према свима њима стоји малецка Грчка, мада је и њен БДП 245 милијарди долара (или 1,39 одсто од укупног БДП-а Уније. Наш је скромних 40 милијарди долара И.П.). Од резултата њених скупштинских избора зависи, међутим, будућност читаве ЕУ. Или бар наставак живота у евро-зони. Притом се не ради о некој далекој будућности, већ о оној која је ту, пред нама. Избори иначе треба да се одрже 25. јануара 2015.

Ако се ствари посматрају површно, проблем се јавља као претежно политички. По Грчким законима председника бира Парламент у коме су представљене све основне политичке снаге и покрети народа. Мандат садашњег председника Кароласа Папуљаса истиче 13. марта 2015. године. За избор новог председника неопходно је у Парламенту скупити 180 гласова „за“. У томе се није успело ни у првом кругу гласања, 17. децембра 2014, ни у другом, 23. децембра, ни у трећем, 29. децембра. Због немогућности договора Парламент је распуштен, а избор председника је одложен. Сада се чека на 25, јануар када ће бити избори за нови Парламент, који би онда требало да изабере и новог председника.
Резултати анкета јавног мнења показују да је тренутни распоред политичких снага у Грчкој овакав: за еврокомунистичку СИРИЗУ гласало би 32,9 одсто Грка, за Нову Демократију 26,1 одсто, док би све остале странке добиле од 8,5 до 2,8 одсто свака и не би битно утицале на коначни резултат. Уз то треба узети у обзир да странка која добије највише гласова добија по уставу, ради лакшег одлучивања у Парламенту, аутоматски још 50 посланичких места. Све ове цифре биле би само обична политичка аритметика да нема неколико важних момената.
Управо је СИРИЗА довела до распуштања претходног сазива Парламента. И управо она има шансу да 25. јануара добије не мање од трећине места у Парламенту. Бар 100 од 300. С обзиром да за избор председника треба 151 глас, она ће морати да нађе још 51, али ће у томе – како тврде стручњаци – успети. Тим пре што главни циљ СИРИЗЕ у великој мери подржавају не само мале радикализоване странке (чак и расистичка Златна зора са својих 5,9 одсто гласова и ПАСОК који припада левом центру и који би могао да рачуна са симпатијама 4,6 одсто Грка), него и Нова Демократија, њен главни конкурент у борби за места у скупштини.
То значи да се после 25. јануара може очекивати радикална промена политичког курса Грчке. Политика, као што је познато, увек је утемењена на привреди. Грчка привреда тренутно се налази у дубокој кризи (да не кажемо нешто ружније). А антикризне мере ЕУ доводе само до продубљења проблема и раста дугова. Грцима је у међувремену већ досадило да стално стежу већ стегнути каиш.
То се може и разумети. Пре приступања Унији 1980. године, земља је прошла кроз више сложених политичких и економских фаза, укључујући и „мрачну пуковничку диктатуру“ 1967-1974. Касније јој је, међутим, успело да створи соствени привредни модел. По подацима из 1970. 12 одсто грчког БДП-а је стварала пољопривреда, 23 одсто индустрија, 20 одсто трговина, 9 одсто граћевинарство, 5 одсто транспорт и 31 „остали“ (највише туризам). Ово су општи подаци, али ако се слика погледа детаљније ствари изгледају другачије. Шта прво пада у очи?
Пре свега, присуство државе у 47 одсто привреде, затим 80 одсто предузећа са мање од 10 радника и апсолутна већина малих, пре свега породичних, домаћинстава у пољопривреди. Због такве уситњености увођење иновација је било крајње проблематично. Поред тога, проценат наплаћених пореза био је јако низак (према подацима Међународне банке за обнову и развој сива економија је у БДП-у учествовала са нешто више од 23 одсто! Око трећине радно активног становништва није пријављивало своје приходе и у складу с тим није плаћало никакве порезе.
Низак ниво продуктивности, на пример у односу на Немачку, и низак технички ниво производње (са изузетком бродоградње) довели су до тога да су главнину грчког извоза чинили углавном непрерађени пољопривредни производи у којима је било мало новододате вредности. Уз то, због специфичности тла и уситњености обрадивих површина, земља је сопственом производњом могла да обезбеди само 70 до 73 одсто својих потреба у прехрамбеним производима. Због тога, али и због специфичног стања у другим областима производње, она је стално имала спољнотрговински дефицит. Тако је 1970. грчки извоз био 1,2 милијарде долара, а увоз 2,3 милијарде; 1973. је тај однос био 3 према 5,1 милијарду; 1977. 5,8 према 8,4 милијарде; 1980. (када је земља ушла у ЕУ) 12,5 према 16,2 милијарди долара.
Данас се Грчка може критиковати због много ствари: због високог степена корупције; јавaшлука и претераног регулисања привредних токова; ниске ефикасности државног сектора привреде у који спада половина предузећа; неоправдано високих плата запослених у јавном сектору, које су често 3-4 пута више од просечних плата у приватном сектору. Мора се, међутим, признати да је до 1980. – до уласка у ЕУ – Грчка имала доста стабилну привреду и да је некако успевала да је модернизује.
Реформе предузете у области индустрије успеле су да смање број предузећа са мање од 10 радника. Мала су се предузећа укрупњавала и тиме постајала привлачнија за увођење нових технологија и опреме. Пред тога, доста је урађено на изградњи индустрије прераде нафте, од увезене сировине. Како се Грчка уопште нашла у Европској унији? Ту се треба присетити оног незадрживог оптимизма који су шириле све присталице евроинтеграција: земљи која је хтела да поправи свој спољнотрговински биланс, идеја заједничког тржишта и слободне трговине (које је требало да донесе улазак у Унију) чинила се крајње прихватљивом.
Касније се показало да свака медаља заиста има две стране. Док је Грчка живела с драхмом, њени грађани, због периодичних девалвација националне валуте којима су владе „поправљале“ националну привреду, нису журили да подижу кредите у страној валути. А и стране банке нису гореле од жеље да их дају. Стога је ниво задужености остајао низак и, као по правилу, био ограничен на унутрашње дугове. Износ иностраних кредита је био безначајан. Та преграда је, међутим, пала у тренутку када се прешло на заједничку европску валуту. Уз то, присаједињење мале грчке привреде огромним привредама Немачке и Француске довело је до знатног ограничења инфлације. Немачка инфлација од 2,2 одсто снажно је зауздавала грчку која је (још у време драхме) достизала ниво од 8 до 10 одсто. На папиру, то је довело до појаве својеврсног „грчког економског чуда“.
После трогодишњег прелазног периода БДП земље је почео да расте чудовишним темпом: 1980. доходак по глави становника био је 5200 долара, 1988. – 7100, 1992. – 10000, 1996. – 13500 и 2004. – 21000 долара. Притом је пољопривредна производња полако замирала – систем унутрашњих трговинских квота у оквиру Уније једноставно није омогућио улазак на обећано „тржиште с његовим бескрајним потенцијалима“. Мале фирме нису успеле да повећају обим производње, при чему је конкуренција увозне робе била све јача. Један од резултата свега тога био је пад учешћа пољопривреде у БДП са 23 на свега 5 одсто! Тако је било и у скоро свим другим областима: грађевинарство се преполовило, а индустријска производња је (и поред разних трансформација) опала за четвртину. Зато су порасли трговина и туризам који је за собом повукао раст цена некретнина, с обзиром да је међу Европљанима постало модерно куповати јефтине куће по Грчкој. Али та врста прихода није могла да покрије ни растући спољнотрговински дефицит, ни брз раст унутрашње потрошње.
Грчка је почела да живи од дугова. Пошто је читавих двадесетак година укупни дуг износио око 100 одсто БДП-а, задуженост је од 2003. почела нагло да расте. И то сваке врсте: од кредита приватних лица и домаћинстава, до комерцијалних кредита са државним гаранцијом и чисто државних дугова. Тако је 2006. само тај државни дуг достигао ниво од 113 одсто БДП-а, и то у време када је у ЕУ његов удео у БДП-у био свега 79 одсто. А онда је наишла криза 2008-ме и „балон“ је пукао…
Показало се да ће. ако хитно не добије 100 милијарди спољне финасијске помоћи и ако јој се притом не отпише бар 50 одсто банкарских дугова (добијених код европских комерцијалних банка), Грчка једноставно објавити банкрот. Око отписа дугова договор се некако и могао постићи, мада је то нанело тежак удар европским, пре свега немачким, француским и холандским приватним банкама. Код проналажења неопходних 100 милијарди дошло је, међутим, до застоја. Док су Европска централна банка и ММФ ломили главу над плановима „избављења“, Грчка је на међународом тржишту само у 2009. прикупила додатних кредита у износу од 80 милијарди долара! Трећину свог БДП-а и то само за једну годину! Тако је у лето 2011. укупна сума њених дугова износила већ 240 милијарди долара, а дефицит буџета достигао ниво од 12,7 одсто БДП-а.
Тада се замка затворила. Отписати одједном свих 240 милијарди значило је изазвати урушавање читаве европске привреде. Да би се спасао, Брисел је грчку владу принудио да почне са остварењем амбициозног програма најразличитијих реформи. Прве су се на удару нашле социјалне гаранције које су постепено уклањане: пре свих 13. и 14. плата, затим разна давања у поводу празника и јубилеја… Минимални годишњи ниво прихода који се опорезовао спуштен је са 12000 на 8000 евра.
Рећи да је стезање каиша за Грке било болно – значи не казати ништа конкретно. А дошло је до великог пораста незапослености са којом тренутно живи петина становништва и 52 одсто млађих од 30 година! Као одговор на то Брисел је израдио нов програм масовне финансијске помоћи, прво у висини од 110, па онда 120 милијарди долара. Све у свему, од 2010. се у Грчку привреду слило 237 милијарди долара разних кредита. Али, уместо оздрављења они су до сада довели само до даљег раста задужености. Ако се државном дугу, који је у 3. кварталу 2013. износио 360,8 милијарди долара, додају дугови Националне банке (71,4 милијарде), спољни дугови комерцијалних банака (97,3 милијарде), разних сектора привреде (26,3 милијарди) и директне инвестиције у крупне инфраструктурне пројекте (9,8 милијарди), испада да је укупни грчки дуг читавих 565,7 милијарди долара! А то је око 18 одсто БДП-а Немачке, 24 одсто БДП-а Француске и практично 100 одсто БДП-а Пољске.
Врло је вероватно да ће 25. јануара у Грчкој на власт доћи странка која сматра да тој земљи више није место у Европској унији! Нова влада ће можда – и то није без основа – закључити да Грчка досадашњим структурним променама и тоталном штедњом не само да ништа није добила, него да се само још више заглибљује у блату тешких дугова. Она ће можда сматрати да је најбољи, чак једини пут националног спаса, излазак из евро-зоне и повратак сопственој валути, драхми. И притом ће добити шансу да свој програм и оствари.
Шта би то могло донети Унији? Без обзира што се у тактичким питањима стручњаци разилазе, у суштинским они се слажу: излаз Грчке из евро-зоне је неизбежан. Унутар јединствене европске валуте нико више није спреман да јој даје кредите. Европска централна банка и ММФ су већ изразили сумњу у веродостојност грчких статистичких података и због тога одбили да јој дају редовну траншу кредита у висини од 5 милијарди евра. А домаћој привреди је само за једноставно опслуживање већ постојећих дугова потребно ништа мање него 32 милијарде евра! „Реструктурисати“ грчке дугове или, једноставније говорећи, бар делимично их отписати, исто тако није могуће. Немачко министарство финансија је већ званично објавило да би за ту земљу то значило директан губитак у висини од 17,5 милијарди евра, што је потпуно неприхватљиво.
А опет, не може се не радити ништа. Дугове треба опслуживати, привреди су потребне паре, народу посао. Земља је сва у ишчекивању некаквих позитивних промена. Једини начин да се поменута очекивања испуне, а да се не прогласи банкрот, је да се уведе драхма. И скупа с њом, банкарска ограничења на слободно кретање капитала. Јер не треба бити много паметан па претпоставити да ће Грци масовно покушавати или да своје улоге пребаце у стране банке или да их подигну у готовини, док је домаћа валута још увек евро. Они који у томе не успеју највероватније ће покушати да драхме размене за страну валуту. Тако ће после званичне објаве преласка на драхму, из чисто техничких разлога бити непоходно да 2 до 4 месеца драхма и евро буду истовремено у оптицају.
То би значило да ће драхма – ма колико се влада трудила да њен пад обузда – стрмоглаво појефтинити за 70 до 90 одсто. Курсне разлике би, међутим, истовремено могле озбиљно да подстакну раст утемељен на замени увозних производа домаћим. Уз то, због европског нивоа услуга, а цена које би биле на нивоу афричких бантустана, могао би се очекивати и раст туризма, можда и од читавих 150 одсто. Али, гледано у целини, Грчка би морала да прође кроз најмање десетак тешких година. А можда и више.
ЕУ ће у сваком случају своје паре изгубити. Да Грчку не би довеле до потпуног банкрота (који би значио и крах читавог европског финансијског система), земље-кредитори ће морати да се усагласе око три основне ствари:
1. Све паре никада им неће бити враћене. Око 20 до 40 одсто сигурно ће морати бити отписано.
2. Додатних 15 до 18 одсто оне ће морати да изгубе због пада драхме.
3. Исплата остатка – 50 до 65 одсто садашњег износа – вућиће се минимално 10 до 15 година.
Ако се прво и друго још и могу поднети, најозбиљнија претња је оно треће. Европска унија – то је Братство, Јединство и Равноправност, али на жалост, оно постоји само на папиру и пред телевизијским камерама. Пример расподеле финансијских надокнада за губитке изазване руским санкцијама показао је да сви јесу равноправни, али да су велики некако увек равноправнији од малих. Буквално у свему. Губици Немачке и Француске показали су се важнијим од губитака Литваније, Летоније и Финске. А губици великих банака које су ослонац система, показаће се као важнији од свих других.
У складу с тим, на наплату 43 милијарде грчких дугова које држе мање крупне комерцијалне немачке банке, може се мирно заборавити. И то у потпуности. Ту би спадалa и 9,1 милијарда Hypo Real Estate банке и 4,6 милијарди Commerzbankе. Тешка времена очекују немачке банке које и без тока последњих година нису много приходовале. Што се LBBW банке тиче, она је накупила 2,7 милијарди грчких хартија од вредности, а BayernLB „свега“ 1,5 милијарду.
И као врхунац свега – у истом положају су и француске, белгијске и холандске банке. С обзиром да су њихове привреде знатно мање, последице би ту могле да буду много озбиљније. Није тешко претпоставити шта ће се догодити када се банке после проживљеног грчког искуства „сете“ свих оних милијарди које су отишле на кредите Шпанији, Португалији, па чак и Италији. Њихове привреде нису у много бољем стању од грчке. Могле би да пресуше и сва бриселска давања новопеченим чланицама ЕУ. Једном речју, после 25. јануара евро-зона ће се озбиљно затрести. То је сигурно – питање је само „колико ће степени по Рихтеровој скали“ тај земљотрес бити јак.
Међународно одељење