Више од милион чланова политичких партија, с једне стране, и мање од 750.000 чланова синдиката, с друге, илуструје где се данас у Србији траже радничка права и остварује право на рад. Лош имиџ прати синдикате, али и искуства да се чланство у партији више исплати.
Ићи по посао у странку, одавно је прихваћено понашање у Србији. Отуд и разлика у правима радника, они „с леђима“ могу да рачунају на боље услове. Зато и не чуде подаци према којима има више чланова партија, него чланова синдиката.
Црвене, партијске, данас су замениле страначке књижице разних боја. Многи мисле да је то најбољи начин да пронађу посао, али и да остваре радничка права. Очито је да немају велико поверење у синдикалне организације.
Ни у синдикатима не скривају да радничка борба често изостаје код приватника. Многи приватници, кажу у синдикату, противе се синдикалном организовању, иако је оно дозвољено законима. С друге стране, радници на то пристају, јер пред борбом за голу егзистенцију освајање слободе је у другом плану.
„Страх од губитка посла, потенцијалне репресије од синдикалног ангажовања јесу, што је свима јасно, далеко веће у приватном него у јавном сектору. На ово море незапослености, то је добра воља што сте неког примили и што му платите 150 или 200 еврића, и ту нема никакве шансе за синдикално организовање“, каже Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука.
У Савезу самосталних синдиката Србије кажу да постоји више од сто, како кажу, дискретних пријава против приватних фирми које онемогућавају синдикално организовање. Неке од њих су завршиле и на суду.
Па ипак, поверење у синдикате је на ниским гранама, према истраживањима, свега 15 одсто запослених верује да од синдикалне борбе има сврхе.
„Новокомпоновани послодавци уцењују запослене који намеравају да се запосле у њиховом предузећу на тај начин да ако мисле да буду чланови синдиката онда ће изгубити радно место. То је супротно конвенцијама. Држава која је прихватила ту ковенцију мора да има механизме како да санкционише тог послодавца, међутим, ми још немамо те механизме правне државе“, каже Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије.
Део одговорности сигурно лежи и у синдикатима. Слика о синдикалном активисти као добро ухлебљеном раднику из прошлих времена чија сврха се своди на поделу полутки, нису успели да промене, посебно код младих. Свака таква банализација, само је корак даље од освајања права радника.
Извор:Н1