У скупштинској дебати поводом избора нове Владе Србије мандатар Александар Вучић, сада актуелни председник Владе, рекао је, поред осталог, да „не зна и не разуме“ шта значи термин „израбљивање“.
То је изјавио свакако са циљем, с једне стране, да афирмише често понављану крилатицу „рад, рад и само рад“, разумљиву саму по себи, али уз много недоумица око њеног оживотворења, а с друге стране, вероватно, са циљем да се избегне прича о израбљивању радника.
Међутим, прича о томе се не може избећи, пре свега, због очигледне чињенице што је степен експлоатације и израбљивања у Србији огроман, а социјално-економски партнери (држава – синдикати – послодавци) још увек не предузимају мере да се стање побољша. При томе, експлоатацију и израбљивање треба разликовати, без обзира на њихову синонимну блискост.
Док се са експлоатацијом некако и може живети, јер је она, по свему судећи, више-мање, вечити пратилац друштвеног живота, са израбљивањем то није случај, јер је оно екстремни вид експлоатације који представља својеврсни „удар“ на физичку егзистенцију човека. Он почиње када радник дође у положај да „много ради за мале паре“, без могућности да задовољи ни минималне егзистенцијалне потребе за себе и своју породицу. Будући да нема алтернативу, он је у положају да ради „нон-стоп“, не питајући ни за дужину радног времена, ни за висину плате, ни за услове рада, ни за своја права. Штавише, још и да покаже да је вредан и добар радник. Ако овоме додамо и интензиван процес десиндикализације, као и одсуство ефективног социјалног дијалога између синдиката, државе и послодаваца, слика света рада у Србији је потпуно јасна.
А све док постоји израбљивање као битна карактеристика света рада, вребају многе опасности по стабилност државе и друштва, тако да пуко позивање на друштвено-политичку стабилност не може дати жељене резултате. Штавише, уобичајена настојања политике и политичара да се наметне ружичаста слика постојећег стања, без конкретних реформско-транзиционих мера да се стање промени набоље, могу да буду контрапродуктивна, са непредвидивим негативним последицама по друштвени развој.
Радна снага у Србији је данас, нажалост, најјефтинија у односу на земље у окружењу, а моћ капитала, који полази исклјучиво од свог интереса, досегла је такав ниво доминације да се са радном снагом, коју држи са багателном зарадом и несигурношћу радних места, може „поигравати“, манифестујући крајњу безобзирност и неморалност. На место радничке класе, која више и не постоји, будући да је потпуно осиромашена и статусно деградирана, дошао је прекаријат – класа очајних, чији је радни ангажман све несигурнији, а живот све нестабилнији и неизвеснији.
Реч је не само о незапосленим, него и о запосленим, као и онима који су привремено запослени и који, заједно са стално запосленим, живе у великој неизвесности за судбину свог радног места. То се односи, разуме се, на све сфере друштвеног рада, а посебно на положај највећег дела интелигенције у Србији, која је изгубила позицију средње класе, а самим тим и могућност да буде „мотор“ друштвеног прогреса, јер је оптерећена егзистенцијалним проблемима, због чега је и преостали део стручних и способних кадрова, у тежњи да се болје „уновчи“, принуђен да се придружи „одливу мозгова“ у развијене землје Запада. Прекаризација рада и живота радника има за последицу, поред осталог, индивидуализацију у решавању егзистенцијалних проблема и гублјење мотива за иницирање колективних акција. У таквим условима, синдикат је постао слаб и немоћан да води успешну синдикалну борбу.
Процес слаблјења улоге синдиката довео је до тога да се лјуди мање учлањују у синдикате, а више у политичке странке, које се појавлјују као агенције за запошлјавање. Тај процес је потпомогнут не само од стране приватних послодаваца, него и од државе. Штавише, знатан број државно-политичких функционера и привредних руководилаца сматра да су синдикати у условима тржишне привреде сувишни, јер се појавлјују као реметилачки фактор. Из тих разлога, битан предуслов за јачање синдикалне моћи, а самим тим и преговарачке позиције синдиката у социјално-економском дијалогу, јесте излазак из синдикалне кризе, што чини полазну претпоставку за отклањање бројних проблема који доводе до израблјивања радника.
У борби за излазак из кризе синдикати морају да прилагоде методе своје борбе новонасталим условима; да изврше кадровску обнову и да се ослободе превазиђених и корумпираних синдикалних кадрова по целој синдикалној вертикали и хоризонтали; и да путем планског и организованог система синдикалног образовања допринесу оспособљавању синдикалног чланства и подизању нивоа његове спремности и одлучности за ургентан синдикални активизам, усмерен пре свега на унутарсиндикално обједињавање, превазилажење међусобне супротстављености и јачање акционог јединства на свим нивоима синдикалног организовања.
Наравно, излазак из синдикалне кризе није могућ само залагањем синдиката. За тако радикалан заокрет од посебног су значаја и улога државе и послодаваца, посебно домаћих (стране компаније већином не гуше синдикално организовање), при чему би брига и одговорност државе, али и активитет левичарски оријентисаних политичких странака и покрета, као и организација цивилног друштва, требало снажније да дођу до изражаја. Једино у садејству свих учесника социјалног партнерства могуће је наћи прихватљива решења која би била у функцији елиминације израблјивања, као нехуманог и аморалног облика капиталистичке експлоатације.
Др Миодраг Р. Ђорђевић, универзитетски професор
Извор: Дана