Одбацивањем иницијативе Удружења синдиката пензионера Србије за оцену уставности Закона о привременом уређењу начина исплате пензија, Уставни суд се тешко огрешио о Устав Републике Србије и донео политичку а не правну одлуку.
Овај закључак произилази из саопштења Уставног суда које је без преседана у правној пракси цивилизованих држава. Из њега јасно произлази да судије нису ни оцењивале уставност Закона, већ су се упустиле у образлагање разлога законодавца за његово доношење и тиме практично постале полуга извршне власти. Поред тога што то није посао Уставног суда, одлука је и правно неутемељена, делом базирана на погрешним подацима и образлагана политичким и економским, а не правним аргументима.
Парадоксално је, такође, да Уставни суд није утврдио флагрантну мањкавост Закона, који већ у наслову указује на своју привременост, то јест, временску ограниченост, док у самом Закону није наведено до ког времена је то ограничење, те је из тог разлога Закон и формално-правно мањкав.
Суд се бавио проценом ефеката, а не уставношћу закона. Потврда овог је и његов закључак да су „мере у функцији финансијске одрживости пензионог система“, што није правна категорија, већ економска и не може бити посао Уставног суда. Јер, ефекти законских мера не морају да дају очекиване резултате.
Уставни суд се позива на уставну могућност ограничења имовинских права грађана, као и Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, без навођења било ког члана Устава или Конвенције, остављајући на тај начин слободу извршној власти да по свом нахођењу укида људска права и слободе грађана, што представља увод у диктатуру и укидање Устава земље.
Уставни суд се мимо своје надлежности и ван правног оквира бавио и бројкама, па је тако погрешно оценио да „вечина пензионера није обухваћена Законом“. Да су судије радили посао за који нису обучене, показују подаци да су поменутим Законом оштећени сви пензионери, и они са пензијама мањим од 25.000 динара. Наиме, директно је оштећено више од 700.000 пензионера, што је тачно половина укупне пензионерске популације, а посредно и они са пензијом мањом од 25.000 динара, јер им је Законом о пензијама загарантовано периодично усклађивање примања у складу са порастом трошкова живота. Уставни суд се чак бавио и висином примања земљорадника (!), што је ван сваког смисла. Па чак и да се ради о мањини, а не о огромном броју грађана ове земље, Уставни суд је дужан да оцењује и штити права и грађанина – појединца, без дискриминације! Овим је Уставни суд пренебрегао једно од основних правних постулата – да су грађани једнаки пред законом, без обзира на њихов број, боју коже, вероисповест и друго.
Удружење синдиката пензионера Србије шокирано је оваквим образложењем Уставног суда, али му је , парадоксално звучи, и захвално. Јер је, после ћутања дугог скоро годину дана, најзад, објављивањем ове одлуке омогућио пензионерима да правду потраже ван своје земље, ван ове власти и ван оваквог накарадног правност система, у коме Устав не гарантује основна права и слободе.
У борби за права пензионера и поштовање Устава, УСПС сматра ову одлуку Уставног суда политичким памфлетом и своја права потражиће на Међународном суду у Стразбуру.